PLANINARI NA GRMOŠČICI

Unazad nekoliko godina za grupu starijih članova našeg planinarskog društva „Kapela“ moj muž i ja organiziramo izlete pod nazivom  „Stari za stare –  upoznaj Zagreb“. Nastojimo uvijek pronaći neke zakutke koji su manje poznati velikoj većini ljudi, a na dohvat su nam ruke. Tako smo organizirali i planinarenje na našu Grmoščicu.

Prije polaska na naporno hodanje, po starom planinarskom običaju, pričestili smo se rakijicom, pelinkovcem, a sve u cilju da  nam noge brže i lakše idu. Krenuli smo lagano prvo do rampe na

Sokolskoj, odnosno do potoka, jer je tamo obitavala čaplja. Taj dan je, na žalost, nije bilo. Samo patke.  Dalje, uz potok do malog slapa na Vatrogasnoj. Čaplja nam je ovdje pripremila doček u društvu nekoliko kornjača. Aparati su radili, neki od hodača su zaključili da je Kustošija još uvijek divljina kad se tu „najde takve faune“.

Nastavili smo dalje uz potok, prema sjeveru i na kraju Pčeličkog puta stupili u šumu. Mnogi su se iznenadili strmim usponom odmah od početka staze, jer, kad su ugledali Grmoščicu, procijenili su da je to „5 minuta gor-dol“!! Zaustavljali smo se kod svih znamenitosti na putu: ostataka glinokopa, mostića za vagonete, perjare….. Oko nas su povremeno jurila djeca na svojim mountain bike-ovima.

Naročito je trebalo nadoknaditi tekućinu koja je pri usponu brzo isparila pa smo se pobrinuli da ni toga ne zmanjka. S vrha smo gledali naš Zagreb, prepoznavali pojedine dijelove grada, pričali, malo i zapjevali. Bikeri su nas u čudu gledali, kao da su u živo gledali film „Kad starci prolupaju“!

Kad nam je bilo dosta friškog zraka, polako smo se spustili dole, ovaj put po cesti.

Završili smo u našem dvorištu gdje nas je čekalo „nekaj sa žlicom“: varivo od buče, pire krumpir i faširani šnicli. Naravno, dobra kapljica je poslije toga još bolje klizila niz grlo pa smo se razdragani veselo družili do duboko u noć.

Zagreb,   rujan 2019.         

Tatjana  Kvočić